Pozorište u kući Mirze Čizmić

Ili kako me je susret sa Mirzom inspirisao da udjem u svet njegovih slika

Kad sam prvi put videla slike Mirze Čizmić toliko su mi podigle energiju, da mi se kosa nakostrešila, oči otvorile, usta zatvorila…

“Eheej, gledaj me, gledaj me dugo, proučavaj me, slušaj me kako pričam, igraj se samnom!”, čula sam junake sa slika kako me zovu u njihovo ludilo, u svet gde je sve moguće, pa i ja da udjem unutra.

I ušla sam. To je bila jedna mala dnevna soba, prepuna ljudi i nameštaja. Na prvi pogled učinilo mi se da sam ušla u stan mojih komšija u jednom socijalističkom soliteru gde smo živeli kad sam bila mala. Tepisi sa šarama kao ćilimi, težak nameštaj koji se nikad ne pomera, tapete, debeli TV. I ne samo da je nameštaj kao scenografija iz starih jugoslovenskih filmova, nego su i ljudi u kostimima koje pronalazimo u vintage radnjama, žene sa frizurama napravljene ispod hauba kao u starim frizerskim salonima. Deca trče gola, neka žena šiša dete ispred ogledala nasred dnevne sobe, dok ostali spavaju na trosedu, gledaju TV, ručaju, igraju karte, svadjaju se. Neki bračni par izvodi performans, on kleči spuštenih pantalona, a ona ga rukom tuče po dupetu kao da je mali, a ona velika, učiteljica.

Protok radnje podseća na smenjivanje slajdova na projektoru, skoro da čujem i onaj zvuk okretanja slajda. Slike se redjaju, simultano se dešava život nekim ljudima koji deluju kao porodica, komšiluk, prijatelji, kumovi, bivši ljubavnici, nove mlade u venčanicama i one starije podjednako uzbudjene.

Ko su ovi ljudi? Deca, bake, tetke, mame i tate, životinje, junaci iz stripova. Svako u svom mikro kosmosu, zauzet svojom idejom. 

I otkud ja sa (u) njima? 

Jedva sam ispratila gusto nabijenu radnju: dok se mama tušira, tata sedi na WC-šolji i drema sa bebom u krilu, komšije, tetke, babe zabezeknuto gledaju mladića sa spuštenim gaćama, mačke voajeri u seksualnom transu ukućana. 

Dok gledam ovaj omnibus, pitam se gde ću završiti, da li ću i ja uskoro postati deo ove porodice i koju ulogu će mi dodeliti? 

Ili sam ja samo voajer, nevidljivi posmatrač usred uzbudljivog kadra.

Da li ja to vidim sebe u ženi koja je stavila zaštitnu masku? Ili možda u ovom dečaku koji je zaspao na stolu dok društvo vodi žučan razgovor?

Setila sam se scene iz romana 1Q84 Harukija Murakamija kada glavni junak stoji na terasi i vidi sebe u nekom stanu u soliteru preko puta njegovog.

I onda čujem od Mirze da su to sve pravi ljudi koje je on pronašao na nečijim fotografijama. On nema svoje fotografije iz detinjstva. Ali ima burna sećanja koja utiskuje u lica sa fotografija koja postaju urnebesni karakteri.

Čuje se špica sa TV dnevnika u 19.30h, miriše na pitu zeljanicu iz kuhinje i dolaze gosti sa raznih strana, da nas posete, donesu nam čokoladu i umore nas pričama iz crne hronike.

Da bi komad imao ovoliko paralelnih priča, treba zaista biti majstor.

….

Mirzine slike me podsećaju na scene iz pozorišnih komada Ace Popovića, Duška Kovačevića i Ljube Simovića. Na filmove Makavejeva. Na muziku sa radija dok baka pere sudove, a deka drema posle ručka. Na priče iz šarenih novina u frizerskim salonima. 

Čini mi se da ne mogu da postignem da obidjem sve scene koje Mirza sa lakoćom kreira, uz specifičan jezik prepun humora i zajebancije, nostalgije i uzburkane mašte dečaka.

…

Mirza oživljava svoje detinjstvo i komentariše ga kroz ove groteskne i ironične situacije. 

Vredno radi i voli da vidi napredak. Burno priča o sebi i svom iskustvu. Njegova energija je snažna i harizmatična. Neodoljivo je skroman kad priča o svojim slikama i uspesima.

Istražuje i crpi inspiraciju kroz filmove, knjige, fotografije, ljude i sudbine. Pitam ga, da li radi i dok je na odmoru u Bosni? Odmor je vreme za kontemplaciju. Zato kad se vrati u Helsinki, prepun je ideja i naboja da napravi nove radove.

Hvala Mirza, na prilici da čujem tvoju priču, kako stvaraš i šta te inspiriše. 

Hvala i Banja Luci i slapovima na Vrbasu, sve je još više pojačalo doživljaj.