Početak septembra, vrelo je i vlažno. Ne smeta mi uopšte, iako okolo gunđaju.
Stigla sam na Krit, bez plana i očekivanja. Želim da se pustim i da me ovo ostrvo samo odvede gde treba.
Tako sam došla do organske farme iz 17. veka, okružene bujnim voćnjacima, vinogradima, maslinjacima.
Neočekivano, ali ovo mesto je i hotel sa 3 kamene, rustične (luksuzne) vile (Danae, Kynthia I Kyriakos), gde dođete kad želite da vreme stane i da vas niko ne pronađe.
Ovo mesto šapuće iz daleke prošlosti priče o venecijanskim vojvodama i osmanskim pašama (u dubokom snu, javiće vam se njihova lica, kostimi, tamna put i brkovi.
Ako se dobro ušuškate među stabla avokada i manga, stićiće vam nešto što ponovo niste očekivali, zavodljivi parfemi cveta jasmina i eukaliptusa.
Ne, ovo nije rizort sa 5 zvezdica, ovo je organska farma. Nema šminke, sjaja i plastike. Nema restorana ni kafeterije.
U suštini, najviše mi se dopalo to što je trava porasla i nije uredno ošišana, grmlje je čupavo, na sve strane vire novi izdanci života, odmah pored onih ostarelih bez kojih ovo mesto ne bi poštovalo prirodu i život kao takav.
Provlačim se izmedju stabala sa pupoljcima koji grebuckaju i vole u isto vreme.
Ovo je porodično imanje. Prva osoba koja je vodila ovu farmu je bila žena, prabaka današnje vlasnice i menadžerke hotela Danai Kindelis. Naravno da je ona bila pravi revolucionar za ono doba, jer je sve radila sama (danas je to skoro pa normalno).
Gosti hotela jedu organsku hranu iz bašte, njihovi frižideri se svaki dan pune svežim povrćem i voćem iz bašte, prirodnim sokovima, marmeladama.
A onda se pojavila Danai. Sofisticirana i topla. Intonacija i boja njenog glasa mi je poznata (bliska).
Kratko smo popričale, ali dovoljno da mogu da je osetim. Znam da ćemo se negde ponovo sresti, na otvaranju neke izložbe ili možda baš ponovo ovde kod nje, na nekoj super alternativnoj radionici za radoznale (već sam počela da smišljam…).
Mogu da je zamislim kako piše, slika, peva, dizajnira, restaurira….
Ne znam puno o njoj, ali verujem da su njeni talenti nesvakidašnji.
Želim da verujem da je njen najveći talenat u očuvanju tradicije kroz generacije. U spajanju tako važnih vrednosti.
U poštovanju porodičnog stabla. Da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas danas.
Seme iz kojeg smo nastali, poezija i zvuci koje su oni pre nas stvarali, biljke koje su sadili.
Hvala Metohi Kindelis i Danai, vratiću vam se (kao kući kad se vraćaš).
S‘agapo.
P.S. veliko hvala gospođi koja me je dočekala i bila domaćin, ispričala mi priču o farmi emotivno i sa osećanjem snažne pripadnosti.
