Imala sam sreću da upoznam Mirka Kovača i slušam priče o njegovom odrastanju u Crnoj Gori, o Danilu Kišu, Istri, ljudima, vinu, običajima. On je baš umeo da vas vodi kroz kadrove nekog sanjalačkog sveta, koji mi se često činio strašno bliskim, skoro kao da je bio moj.
Kad je Mirko stigao u Istru, brzo je stekao prijatelje kojima je i sam otkrivao neke nove kutke njihove zemlje, pre svega gostionice u unutrašnjosti Istre. Tu idu priče o autohtonim sortama vina Malvazija i Teran, o maslini za koju kaže da je suština Istre, njena hrana i trajanje i estetika, – “jer to sveto stablo je inspiracija pjesnicima i slikarima, ono simbolizira “raj izabranih”.
Mirkova i Bobina kuća u Rovinju podseća na jednu od onih iz toskanskih sela. Mirko je pisao na prvom spratu, a Boba ima atelje u potkrovlju. Koliko mi se samo sviđala vrcava energija između njih dvoje. Umetnika, velikih ljudi, sa ozbiljnim biografijama i toplinom prijatelja koje kao da znate oduvek.
Već tada, dok su pričali kako se druže sa komšijama, kuvaju, razmenjuju iskustva iz istarskih restorana, odlaze na književne večeri u Pulu ili Rijeku i zbog svih drugih slika koje su delili sa mnom, poželela sam da se i sama jednom preselim tamo.
Od Mirka sam zaista naučila mnogo o Istri, čini mi se da je zalazio u sve njene skrivene dubine. Zovu je Terra incognita ali i Terra magica, baš kao što su je videli i rimski osvajači kada su doplovili da pokore Histre gusare.
Možda mi je baš Mirko pomogao da razumem zašto me je more oduvek privlačilo. Pa mu se vraćam, svaki čas smišljam razloge da odem još samo malo, sve češće zimi, kada niko ne može da mi uleti u naš razgovor, u priču koju ne dam nikom.
“Darežljivi tvorac joj je dao formu srca i porinuo u adrijanske vode, jer more je božanska privilegija, a prema nekim mitologijama zemlje bez mora smatraju se zakinutima od Boga”.
Eto. Baš tako sam i sama mislila.
