Oduvek sam volela letnje bioskope. Ta skrivena mesta blizu rive su dodavala uzbuđenje toplim noćima na raznim hrvatskim ostrvima. Ponekad smo sestra i ja išle same u bioskop dok bi roditelji sedeli u nekoj kafani. Mama je volela da se igra i od svega pravil “kino”, tako da bi se ona krišom uvukla u bioskop zadnjih 10 minuta projekcije, dovoljno da pohvata o čemu se radi, a da bi nas kasnije zezala da je ona već gledala taj film (iako su u to vreme to sve bile premijere koje se nikada nisu emitovale na TV-u).
“Okupaciju u 26 slika” sam gledala na televiziji prvi put. Sećam se da sam bila toliko mala da mi je ovaj film izazivao jezu i strah. Kasnije sam ga još mnogo puta gledala i premotavala neke scene. Lordan Zafranović je ime koje će zauvek biti zapamćeno po Okupaciji. A Okupacija po mnogo čemu burnom: polarizovanim političkim stavovima, nagradama, kritikama, a onda i filmskoj slobodi i raskošnom jeziku koji oslobađa. Lordan je prikazao zlo koje pravi ideologija ali kroz intimnu priču o uništenim porodičnim i prijateljskim odnosima. Primitivizam kao ekstravagancija, kič i dekadencija koju su nacisti i fašisti doneli u prefinjeni Dubrovnik. Naturalizam i groteska. I na kraju, možda najeksplicitniji prikaz nasilja u istoriji jugoslovenskog filma (pokolj u autobusu).
A onda ovog leta na Visu vidim da se organizuje “35mm Film Festival Vis” i da je gost naravno Lordan Zafranović. Lordan puši i gleda svoj film iz prvog reda, ispod zvezdanog neba, uz zvuke talasa koji udaraju u stene ispod, komentariše sa prijateljima detalje iz filma. Film je posebna magija, to svi znamo, ali zamislite kako diše publika na ovakvom mestu?
Sutradan smo se našli u Dionisu. Lordan je čovek “velikog zamaha” od kojeg sam imala tremu. On može da vam priča priče i zavodi vas kroz slike u koje vas uvlači. Kako je prvi put stigao na Vis u kartonskoj kutiji kao nedonošče, kad ga je majka ispustila na rivi pa su mislili da je umro, kako su on i Mirko Kovač putovali celo leto tražeći inspiraciju i mir za pisanje scenarija, o Dubrovniku, glumcima, o budućnosti filma.
Bio je topli septembarski dan, pored nas su sedeli turisti koji nikada nisu gledali Okupaciju niti iskusili 35mm film u bioskopu. Lordan je punio pikslu i ispijao špricer, a ja sam razmišljala o onoj maloj Nataši koja se noću vraća iz letnjeg kina i zamišlja da je jedna od glumica, bučno udarajuću klompama po Stradunu i zveckajući narukvicama kao da su baš one prave iz filma, koji se samo to veče davao a kome verovatno ni ime nisam zapamtila.
