Jagoda Buić

Jagoda Buić, moja velika izmaštana prijateljica

Prvi put sam videla tzv. prostorne tapiserije (monumentalne tekstilne instalacije) u Tate Galeriji početkom 2023. godine, na izložbi Magdalene Abakanovich. Tapiserije me nikada nisu privlačile kao umetnička disciplina, ali ovo su bile predstave živih bića sa rukama i nogama, sa po nekim krilom ili trećim uhom, sa predimenzioniranim organima u kojima spavaju tajne predaka.

I mnogo više od toga.

Tapiserije u prostoru u crnom ili crvenom suknu, vuni koja mirise na priče žena prvih revolucionarki.

Tako sam došla do naše Jagode Buić, umetnice koja je doprinela da se zanatska kategorija tkanja, tradicionalno povezana sa ženskim, zatvorenim i krajnje intimizovanim područjem, otkrije na nov način i pretoči u umetnost najvišeg ranga. Njena tapiserija je već sredinom šezdesetih godina prošlog veka izašla iz sfere primenjene umetnosti koja je do tada još uvek, u velikoj meri bila približena folkloru.

Magdalena i Jagoda su zajedno izlagale, al to sam tek kasnije saznala.

Sve je krenulo od monumentalnih instalacija, ali sam brzo postala omadjijana prirodom Jagode Buić, njenom životnom energijom i zavodljivošću koja se prosto lepila na sve ljude koji su je poznavali.

Bila je prava diva. Žena koju su pratili, slušali, divili joj se i svi po malo u nju bili zaljubljeni.

Počela sam da je sanjam i da se družim s njom na nekoj našoj javi. Njen glas mi je postao najbolja mantra, njena energija i neverovatna ženska snaga podrška u svemu što radim. Ličila je na moju mamu, na neke hrabre žene u Crnoj Gori i Dalmaciji.

Počele smo da putujemo zajedno. Pokazivala mi je njena skrivena mesta u Dubrovniku, pričala mi priče o istoriji ovog grada i važnim ljudima koji su ga čuvali. Zbog Jagode sam otišla u vremeplov i gledala predstave na dubrovačkim letnjim igrama 60-tih. Uvlačila se u njene kostime – tapiserije u kojima su glumci verovatno dobijali toplotne udare igrajući ponosno junake iz Šekspirovih komada na Lovrijencu.

Jagoda Buić nije pravila ustupke, uvek radikalna, kreator prirode na sceni, pozorišne, galerijske ili one naše, na terasi kuće u Dubrovniku gde smo slušale kako vile noću sviraju neke čudne instrumente u gustoj šumi od kose. U Provansi, Veneciji, Parizu, u svim njenim prostorima gde je pretvarala kamen ili stenu u topli umetnički prostor.

Onda me je jednog dana pozvala jedna divna mlada žena, Teodora Delić. Osetila me je i rekla da mora da me poveže sa čovekom koji je bio Jagodin blizak prijatelj.

Tako sam krenula u Srbobran, da upoznam Milivoja Ljubinkovića, slikara koji je dugo živeo u Parizu i bio Jagodin dragi prijatelj i obožavalac.

Kod Milivoja sa Teodorom i Jagodom, jedemo sve po redu ali na francuski način, jer je Milivoj ne samo naš vrtoglavo zanimljivi domaćin i pripovedač, nego i odličan kuvar inficiran francuskim receptima.

Milovoj priča, jedva hvata dah od uzburkanih emocija, upadam mu u reč svaki čas jer ne znam šta bih ga pre pitala. Jagoda se smeška, ponekad mi namigne ili zavrti očima kao da mi kaže da preterujemo, a opet joj je i drago što kopamo po njenim životnim bravurama.

Dakle, bilo je i biće na ovom svetu velikih umetnika sa posebnim pričama i inspiracijama, al Jagoda Buić ima baš sve ono zbog čega poželite da napišete roman ili ostanete u mašti zauvek.

Ispričala je Milivoju kako je upoznala muža.

Tih 80-tih godina Jagoda je već imala uspešnu svetsku karijeru i njeni radovi su uveliko osvajali nagrade i putovali po velikim galerijama sveta. Ipak, Jagoda je strašno želela da izlaže u Njujorku. Pitala je prijatelje kako da dodje do novca, kome da se javi, pa je neko u šali rekao da je najbolje da pita Svetsku banku u Njujorku (oni sigurno imaju budžet).

Jagoda je zakazala sastanak sa potpredsednikom Hans Wuttke – om, pokazala mu svoje radove i samosvojnu prirodu kojom savladava surovu hijerarhiju umetničkog sveta. Naravno, rekao je da će platiti sve što treba. Pokupila je radove, krenula ka liftu, a onda je stala i prepoznala u sebi ono nešto zbog čega se menjaju pravci naših života. “Ne mogu da odem. Kod tog čoveka ima nešto zbog čega treba da se vratim. Izložba nije sve što treba da dobijem od njega”.
I vratila se. A onda se njih dvoje više nikada nisu rastali.

8.februar 2011.
Iz dnevnika Jagode Buić

“Mogla bih Vam pjevati svoj život. Uz gusle. Zatvoriti oči i gledati stvar iznutra.
Pa tako da pjesma ide “od koljena do koljena”, da se očisti, sažme i ostane samo mudrost.
A zašto mudrost. Da li ona treba i da li se ona od mene očekuje. Zašto ne osjećajii ili reakcije ili komentari ili razmišljanja ili susreti ili želje, žaljenja, gorčine i nade.
Zašto se piše ova biografija. Kome? To bi da znam.”

Uplela sam svoje niti u njene radove, zavrtela se mnogo puta u oba pravca i sad sam obmotana tim strunama od Jagodine magije, zaštićena aurom moje velike izmaštane prijateljice.

* Do 26.2.2024. u Muzeju Savremene umetnosti u Beogradu možete pogledati izložbu Jagoda Buić “Esencijalnost niti”

Likovi i događaji u ovoj priči su delimično izmišljeni. Bilo kakva prividna sličnost sa stvarnim osobama ili događajima je bila namera autora, ali može biti i slučajnost ili rezultat Vaše vlastite uznemirene mašte.

Radovi
Pozorišni kostimi
Kuća u Provansi
Kod Milivoja na ručku
Podeli sa prijateljima
Nataša Nikodijević Savin
Nataša

Producentkinja (po zvanju i DNK zapisu).
Kreativna liderka u poslu.
Preduzetnica. Umetnica. Kustos i narator.
Multitasking talent. Improvizatorka. Pronalazač.
Kolekcionar.

@natasa_nick
@myjourney.rs

guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

0 Comments
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре

Povežimo se na Instagramu

Kolačići nam pomažu da obezbedimo najbolje iskustvo na našem web sajtu. Korišćenjem našeg sajta saglasni ste sa upotrebom kolačića.