“Oduvek sam želeo da odem što dalje moguće od mesta gde sam rodjen. Geografski i spiritualno. Da ostavim sve za sobom”, Paul Bowles.
Kosmopolitski grad na samom severu Maroka s pogledom na Gibraltar i Španiju. Zovu ga i “vrata Afrike”.
Od 1923. do 1956. godine Tanžir je bio magnet za književnike, slikare, diplomate i špijune koji su ovde tražili utočište. Tanžir je bio tzv. internacionalna slobodna zona i ovde se uživalo uz hašiš i razne opijate tog vremena. Ništa nije bilo zabranjeno. Oblačili su se slobodno i isto tako birali pol svojih partnera.
Tanžir je bio kulturna veza na Mediteranu hiljadama godina, gde su i Jevreji i Muslimani živeli u miru. Ipak, na Zapadu se najviše govori o medjuratnom periodu u 20.veku kada je grad bio razuzdani teren za hedoniste.
Grad doseljenika, onih koji za nečim ili nekim žude…mnogi su dolazili i prolazili, neki su i ostali.
Pisac i kompozitor Paul Bowles je ovde napisao roman “The Sheltering Sky” po kom je Bertoluči snimio “Čaj u Sahari”. On je ostao u Tanžiru do kraja života, a njegova romantizovana vizija Tanžira je prisutna sve do danas. Grad iz snova koji su postali neodvojivi deo realnosti.
Matisse je pronašao inspiraciju u “mekom svetlu”, živim bojama i egzotičnoj arhitekturi, kao i Delacroix koji je došao u Tanžir još pre njega. William Borough je ovde napisao roman “Goli ručak” uz halucinogene supstance koje su se dobijale na recept.
Ipak, treba ostaviti prošlost i krenuti dalje. Tanžir nisu samo zanimljive priče umetnika iz prošlosti.
Prvo mesto koje sam želela da posetim u Tanžiru bio je upravo nov, moderan i autentičan koncept restoran Alma Kitchen & Coffee. Osnovali su ga dizajnerka nakita Lamiae Skalli i njen muž art fotograf Seif Kouzmate. Oni su deo nove generacije kreativaca iz Tanžira koji preuzimaju inicijativu da povrate narativ svog grada. “Ovaj grad ima toliko toga da ponudi, želeli smo da pokažemo da Tanžir nisu samo slike sa razglednica, kamile i lokalne čajdžinice”.
Usred grada gde se mešaju energije, kulture, jezici i mirisi tažina iz kuhinja tradicionalnih kuća, nastao je restoran sa raznovrsnim mediteranskim i južnoafričkim kombinacijama ukusa i izbora namirnica. Mesto funkcioniše i kao hub gde dolaze stranci i lokalci kojima treba mir i otvoren kreativan prostor. Tu je i mali shop koji prodaje proizvode domaćih dizajnera i umetnika kao i vintage shop.
Jedan od razloga zašto sam želela da upoznam ovo mesto je i radionica koja se tog dana tamo održavala. Osmislila je Anou Cooperative, organizacija koja ima viziju da sačuva marokansku tradiciju u izradi domaće radinosti od prirodnih, lokalnih materijala, kao i da podrži i zaštiti žene koje prave čuvene marokanske tepihe i marame. U Maroku ove žene dobijaju samo 4% od vrednosti proizvoda, tako da je organizacija osnovana da bi ove divne žene iz različitih delova Maroka dobile ono što zaslužuju.
One su blage i tople, kreativne i brze u manuelnim pokretima na razboju. Kažu da nije lako raditi ovaj posao, da je potrebna praksa i koncentracija…ipak, da bi se uradio jedan veliki tepih potrebno je i nedelju dana i vredne ruke nekoliko žena.
Centralno mesto okupljanja u Tanžiru je bioskop na trgu Grand Socco. La Cinémathèque de Tanger, prvi art bioskop u Južnoj Africi takodje ima zanimljivu priču. Yto Barrada, umetnička i programska direktorka bioskopa je svetski poznata marokanska umetnica odgovorna za spasavanje starog art deco pozorišta od kog je napravljen bioskop. Ona se aktivno zalaže da se oživi filmska umetnost u Tanžiru, a koncept je poput stalnog filmskog festivala. Ovde su na programu domaći, srednje evropski, evropski, filmovi iz latinske i južne Amerike, dokumentarci, kratki, animirani filmovi.
U zemlji gde su snimljeni mnogi svetski i lokalni filmovi, bioskopi se zatvaraju i sve su manje mogućnosti da se pogledaju domaći filmovi.
“Tanžir je samo 12 kilometara udaljen od Evrope, ali su granice zatvorene za Marokance, a ljudi se sve više zatvaraju u sebe. Ako ne možemo da izađemo, možemo barem da imamo prozor u svet”, rekla je Barrada za magazin Bidoun.
Idemo dalje u noć i upoznavanje Tanžira. Odlazimo na žurku u okviru festivala House of Beautiful Business na krovu jedne zgrade u starom delu grada. Lavirinti od uličica i Marokanci koji nas svuda prate i dosadjuju nudeći nam “šiš”…dok ne pronadjemo kapiju zgrade u kojoj naša ekipa ima rentiran stan na poslednjem spratu. Krovovi u Kazbahu imaju poseban šarm, jer izgledaju kao da možete da predjete sa krova na krov celu Medinu. Hodža nadjačava žamor svojim pevanjem nekoliko puta u toku noći. S nama je marokanska glumica i rediteljka Fatym Layachi koja nam priča kako je stalno “negde izmedju”: Maroka i Francuske ili Tanžira i Kazablanke, od malena medju različitim religijama unutar iste porodice…I kako je na kraju dana to prihvatila kao svoje, normalno stanje i pretvorila ga u kreativnost.
Sve nas po malo muči to pitanje. Da li uopste bilo gde pripadamo ili zauvek ostajemo “negde izmedju”? Kao što neki ljudi moraju da odu od kuće da bi pronašli svoju pravu kuću. Tanžir je definitivno mesto gde su mnogi pronašli onaj deo sebe za kojim su ceo život tragali.
“Tanžir je jedno od retkih mesta na svetu gde možete da radite bukvalno sve što poželite, ako izuzmemo kradju, nasilje i društveno neprihvatljivo ponašanje”, Wiliam Boroughs.
Uskoro novi blog: priče o posebnim mestima i ljudima u Tanžiru.
