Bio je vreli avgustovski dan i pozvala sam konobu telefonom da otkažem. Na ostrvu Visu koristimo mali motorino od prijatelja, kojim se jedva otkotrljamo do grada, a na brdo gde je Plisko polje ne bi stigli bez opekotina na ramenima.
Zbog toga smo i hteli da otkažemo tu dugo sanjanu riblju peku.
Došao je po nas lično. Vlasnik restorana i njegov sin voze svoje goste do restorana tako da mogu satima da uživaju, u delicijama i vinu.
U vožnji sam ga ispitivala o terenu za kriket i gostima iz celog sveta koji u oktobru dolaze kod njega na festival. Telefon mu je zvonio na svakih par minuta, i uvek bi istu rečenicu ponovio: “Nemamo mjesta do slijedeće nedjelje, nema mjesta, nijedno”. Ili, “Može, znači dve riblje peke, janjetina i hobotnica. To vam se sve sprema par sati prije nego vi dodjete, morate mi potvrditi”.
Bugava, Rukatac, Plavac mali, vina koje su baš oni prvi u Hrvatskoj počeli da flaširaju 80tih godina. Naručili smo bocun i seli u hlad ispod velikog rogača.
Uhvati nas fjaka. To je ono kad vas uhvati dosada i prispava vam se u sred dana.
U dokolici se pričaju najbolje anegdote. Tako se i Niko Roki inspirisao kad je čuo za anegdotu da je kriket na Vis doneo Komodor William za vreme drugog svetskog rata, koji je osnovao kriket klub da ubije dosadu svojih vojnika.
Odmah ispod restorana je i čuvena dolina Plisko polje, gde je za vreme Drugog svetskog rata bio aerodrom, a kasnije stanovnici na istom mestu napravili vinograde. Svi stolovi su puni i prisluškujem razgovore za susednim stolovima.
Tog dana niko nije išao na plažu. „Kako ćemo uopšte odavde nazad? Mrzi me da se pomaknem, a kamoli na plažu. Ja se odavde ne pomeram.“
„Greška je zamijeniti fjaku sa lijenošću. Fjaka je uzvišeno stanje uma i tijela kojem teži cijelo čovječanstvo“.
