Almodovar je oduvek bio moj najbolji drug i drugarica, komšija i poznanik iz kraja. To o čemu on priča u svojim filmovima izlazi direktno iz mog sveta. Tako i likove koje on stvara apsolutno prepoznajem u raznim segmentima života svaki dan.
Film “Žene na ivici nervnog sloma” je možda njegov najbolji film i znam da mu je taj film jedan od najdražih. Ipak njegova najbolja prijateljica, glumica Carmen Maura čiji je život u toj fazi bio inspiracija za njegov scenario, nije bila srećna kad je videla da je preslikao njen realni život u film. Ni glumica Rosy de Palma nije bila zadovoljna kad joj je Pedro objasnio da u najvećem delu njenih kadrova treba da spava. Onda joj je dodao tzv. unutrašnju radnju. Da odglumi šta sanja. S obzirom da je njen lik žena koja je još uvek nevina, zadatak je da doživljava orgazam u snu.
Ne znam koliko često vam se dešava da vaši prijatelji ne razumeju zašto volite neke reditelje ili njihove filmove. Ja imam teoriju da ljudi koji ne vole filmove Woody Alena ili Pedra Almodovara imaju ozbiljan problem sa kontrolom. Kažu da im ovi filmovi izazivaju nemir i pomalo gadjenje.
Hm. Mene čine da se osećam još sigurnijom i podsete me gde pripadam. Volim ih i prepoznajem kao da se oduvek znamo. Što veća anksioznost, to više emocija i sreće što postojimo baš ovakvi, autentično pojačani (danas veoma aktuelan pojam autentičnosti je u stvari problematičan, jer je retko ko zaista u kontaktu sa sobom i juri pripadnost virtuelnom trendu, a ne svojoj istini kakva god bila).
Inspiracija za film je krenula od francuske komedije Žana Koktoa “Human voices” iz 1930-tih, monodrame gde je jedina radnja razgovor preko telefona mlade žene sa svojim ljubavnikom.
U filmu, glavni lik (Carmen Maura) je tv glumica koja je u vezi sa kolegom, oženjenim tv rediteljem. Pedro i Carmen su se posvadjali na pola filma, tako da je napetost na snimanju bila konstantno prisutna i čekalo se kad će ona da napusti snimanje.
Kad shvati da je on ostavio, ona pokušava da se ubije ubacivši pilule za spavanje u svoj omiljeni gaspaćo. Melodrama ne bi bila toliko uzbudljiva da se u medjuvremenu ne desi još niz iznenadjenja i preokreta, gde se na kraju filma oseti neko rasterećenje i mir, kada dve žene u crvenim haljinama nakon burnog dana sede na terasi i mirno razgovaraju, sa pogledom na noćno nebo i krovove Madrida, raskošnu vegetaciju i pesmu “Puro Teatro”, kraljice latinskog soula 1960-tih La Lupe, koja u svaku svoju pesmu ubacuje nešto kao uzdah i krik “ay yi yi yi”.
Možda u životu nije baš sve kao na filmu, al je meni lepše da se pustim u taj voz ludila. Zašto se ne bi ponašali onako kako se zaista osećamo? Zašto neprestano izbegavamo neprijatnosti i “preterane emocije”?
Tu sam došla i do “muško ženskog” doživljaja sveta. Muškarci često znaju da kažu da su žene komplikovane i da drame bez razloga. Pedro ide baš na to mesto i odatle vadi inspiracije. On voli žene baš zbog drame koju samo one mogu da izmisle.
Zaplet se vrti oko prevare, ljutnje, čekanja. Telefon kao objekat koji donosi nemir. Gaspaćo sa bensedinom kao najlepši sok za bol koji dobijaju slučajni gosti sa isto tako uzbudljivim motivima za dramu. Taksista ne može da ne oseti njenu patnju na zadnjem sedištu. On gleda u retrovizor, pokušava da je uteši pa se i sam rasplače.
Život pun života od kog ne bežimo već puštamo da nas melje. U jakim bojama, s mnogo cveća i muzikom prepunom drame koja svira iz nekog starog radija.
Nije čudno što je priča napravljena i kao mjuzikl za pozorište i bila hit u mnogim delovima Evrope.
