Bio je sunčan dan u Tanžiru. Senja i ja smo krenule da upoznamo Leylu Sadeghi, poznatu keramičarku čiji se studio nalazi u rezidencijalnom delu grada. Hodale smo više od pola sata kroz delove grada koji su nas, svaki po malo, na neki drugi grad podsećali. Zabavljalo nas je da posmatramo ljude na ulicama, napuštene stare kuće naslonjene na novogradnju, da se svadjamo sa vozačima koji ne staju na prelazu, niti usporavaju… Čak smo pronašle još jednu Villu Mabrouku (poput hotela, tj bivše kuće YSL), staru trošnu vilu u žutim nijansama koja čeka da je pokupi bager.
Onda smo ugledale kuću sa visokom ogradom i ispis njenog imena na keramičkoj tabli u pastelnim bojama sa kamenčićima. Kad je otvorila vrata pomislila sam da sam je negde već videla, čak mi je i njen glas bio poznat. Veliki osmeh i oči koje se raduju novom susretu. Njen studio i sve što stvara liči na nju, ima njenu energiju, nijanse njenog glasa. Ovo je prvi put da vidim keramičke predmete na kojima se jasno vidi da ih radi posebna ženska ruka, senzualna i maštovita.
Leyla je iz Irana i njen život je često bio u selidbama. Živela je u Kini pre nego se sa porodicom pre 5 godina preselila u Tanžir. Dugo je birala kuću u kojoj će i raditi i živeti, a koja će imati baš ono što je njoj potrebno: mir, slobodan prostor, prirodu koja sa svih strana kuca na prozore, veliko dvorište prepuno različitog bilja. A opet, i blizina škole za njene sinove i sve drugo što je potrebno za lakšu organizaciju života.
Tanžir jeste grad koji voli ovakve ljude. Grad koji spaja, prisvaja, stvara nove dimenzije prijateljstva, gde poštujete razlike i još više sličnosti medju ljudima iz toliko različitih kultura na jednom mestu.
Rekla bih da smo strašno slični, mi i Iranci. Slični po hrabrosti, emotivnosti, slobodi, osećanju pripadnosti tamo gde nam je lepo a ne gde smo rodjeni, okolnostima u kojima smo rasli, društvenim kontekstima.
“Inspiracija je svuda. Priroda je najveći izvor energije. Sve što pogledate može biti poruka. Sa keramikom možete da radite šta god želite, nema ograničenja”.
Ponekad provodi po ceo dan u studiju. Kaktusi, kamenje, lišće…divlje cveće iz bašte, ptičiće i insekti koji tokom cele godine prave koncerte svuda okolo. Sve to u nekom trenutku postane deo njenog istraživanja, igre i na kraju kreacije u vidu keramike.
Spremila nam je čaj i poslužila ga u staklenim šoljama u kojima su plivale ružine latice…i domaće kolačiće sa orasima i bademima u vintage staklenoj činiji.
Njena keramika je intimna, nežna i dekorativna, a u isto vreme i praktična. Najlepši deo atmosfere je ona sama. Zavolele smo je odmah, sve je tako lagano i slatko s njom.
Zamišljam je kako radi, isprobava nove oblike, igra se. Čujem kako priroda priča s njom dok stvara. Možda čak i pusti po neku ptičicu da udje unutra…
Predložila je da nam pokaže i drugi deo kuće, gde živi sa porodicom. Otvorila nam je vrata intimnih delova svog života. Upoznala nas sa sinovima, pričala nam o njenom životu, uspomenama, nameštaju koji je donosila iz raznih zemalja u kojima je živela.
Svuda je počinjala ispočetka. Novi komadi od keramike, koji nastaju inspirisani trenutkom.
Tonovi su kao u njenom dvorištu, široke palete zelene, plave, pastelne, svetle…Tacne, tanjiri, kašikice, činije u svim veličinama i oblicima, čajnici, šolje. E da, tažin. Tažin je u Maroku glavno jelo (naziv za jelo, ali i za pekač od terakote, nešto kao naš sač). E tu je ona baš razigrana, pa pravi ludo zabavne tažine za ribu ili povrće… (poklopci sa detaljima kao lišče, sve od keramike).
Na velikoj krovnoj terasi stoje upakovana jedra. Ogromno nebo i pogled na grad. Ova divna žena odvela nas je pričom na toliko prelepih mesta. Završavamo pričom o letu i odlascima jedrilicom u Španiju. Cela porodica jedri. I evo, Senja i ja u priči sa njima jurimo isti vetar. Grupni portret i nezaboravno sećanje.
Ponele smo zelenkastu cediljku za limun od keramike koju je Leyla patentirala i poklonila Senji. Na mom stolu su plave šolje za čaj sa poklopcem na kom gordo stoje crveni kaktusi.
Vidimo se na nekom drugom moru, hvala na svemu draga Leyla.
