Našla sam se sa Hannom u njenom studiju u centru Sarajeva. Želela sam da vidim Hannu i likove sa njenih slika uživo. Njene slike već burno pričaju o svetovima u kojima ona boravi i poželela sam da makar na trenutak budem u toj sobi gde sve nastaje.
Hanna izgleda kao vila. Podseća na žene sa njenih slika, sofisticirana i blaga, kao da pleše dok hoda bešumno, a njen dugi rep pravi svoju koreografiju ako malo bolje pogledate.
Njene žene su usnule, zaspale, budne sa zatvorenim očima, one uživaju, maštaju, u snovima su zabrinute, ali i blažene.
Hanna nam priča priču o nama, o svetovima u kojima se borimo da budemo svoje i srećne. Lagane. Uzbudjene. Uznemirene. Udružene.
Tu su i prijatelji, životinje, junaci iz basni koji nežno miluju žene, masiraju ih, češljaju i češkaju kao drugarice i sestre. Oni su deo našeg kreativnog sveta, kao deo magije koju tražimo u tarot kartama.
Najviše su me dirnule scene koje podsećaju na scenografiju u pozorištu, u kojima žene spavaju. Za trenutak su spustile glavu na ruke, uz povetarac sa Mediterana koji ulazi kroz otvoren prozor.
One su junakinje iz Šeherezade, iz neke bajke koju smo čitali kad smo bili mali.
Sve ih poznajemo i prepoznajemo u baki, mami, sestri, ćerki, prijateljici.
One pevuše dok ritualno piju kafu iz bakarnih šoljica koje izgledaju kao zlato, plaču i smeju se. U šarenim haljinama od svile, ukrasima na kosi, na ćilimima na kojima su sedele generacije i maštale o slobodi.
Ovo su kadrovi koji podsećaju na san o sreći. Na dekorativnu eleganciju koju vidimo kod Sandro Botičelija i lucidne fantazmagorične detalje Hieronimus Boša.
Hanna nas vodi na ono mesto gde se ponekad sakrijemo od svih i sklupčamo kao u svojoj školjki.
Hvala Hanna, na ovoj Odi o ženama kao najsnažnijoj Kreaciji na Zemlji.
