“Zamisli kakav bi sugovornik bila kuća. Iskrenija od bilo kojeg pisma i ovog o čemu ti govorim. Upamtile su sve što ljudi nisu, osjetile, čule što čovjek ne može, sagledale dogadjaje iz nemogućih pespektiva. Pokušavam pročitati ono što im je urezano u zidove, izlizano drvo, razbijene prozore, rasute stvari. Fragmenti su posvuda, samo treba složiti priču.”
Magdalena Blažević, Sezona berbe
Pripreme za odlazak na Sardiniju su mesecima bile “obojene crno belim kadrovima” u kojima Monika Viti živi između fikcije i stvarnosti baš kao i likovi koje igra kod Antonionija (L’Avventura“, „La Notte“, „L’Eclisse“ i „Red Desert“).
Monika je oduvek bila žena koju moram da upoznajem (istražujem), pratim njen pogled u pustinju na dalekom horizontu.
Onda je ona sama odlučila da mi pomogne. Dala mi je ključeve od njene kuće u uvali Costa Paradiso, i pustila me da je izmaštam uz mnogo detalja iz života koji su u kući i danas prisutni. Jer, kuće čuvaju tajne…
Početkom 60-tih Mikelanđelo Antonioni i njegova partnerka Monika Viti su stigli na Sardiniju. Čuveni reditelj je izabrao ovo ostrvo za snimanje par scena iz filma Crvena pustinja u kojoj je kao protagonistkinju izabrao njegovu voljenu muzu hrapavog glasa. U filmu se stvarnost na trenutak lomi, pretvarajući se u bajku neočekivanih boja smeštenu na ružičastu plažu, čuvenu Budeli na Sardiniji.
Mikelanđelo je želeo da se njihov intimni film nikad ne završi i da njih dvoje tamo ostanu. Da napravi mesto za njih dvoje gde bi noć, pomračenje i avantura mogli da se nastave decenijama.
Tako je 1971. god nastala ideja o utočištu, ne dvodimenzionalnoj kući, nego „prostornoj skulpturi“ u kojoj može da se snima film. Glavni kreator pored reditelja je bio arhitekta Dante Bini. Kuća se proučavala kao model na univerzitetima i izgradjena je u više od 1,500 verzija u 23 zemlje.
“La Cupola” izranja iz prirode: okupana suncem i probijena nebom, ispresecana vetrom i kišom u zelenom dvorištu, okružena mirisom Galure i šumom mora. Ona nije introvertna školjka, već školjka iz koje su odjekivali zvuci i senzacije, u kojoj su izdvojeni prostori (pet soba i četiri kupatila) bili povezani stepeništem od nepravilnih granitnih blokova koji su vijugavo klizili do dnevne sobe.
Puca pogled sa kamenitog brda: savršena kupola, sivi istrošeni beton i granit povezani mostom sa erodiranim stepeništem. Dan je bio topao i vedar, unutrašnjost trošna i zagušljiva. Neke sobe još uvek imaju komade prašnjavog italijanskog nameštaja iz 60-ih.
Vrtim se po glavnoj prostoriji. Mogu da zamislim Moniku kako pažljivo, filmski, bosa korača niz stepenište bez ograde koje je Antonioni napravio da bi je posmatrao kao u najboljem kadru.
Zvali su je ironično „muza introvertnosti“ zahvaljujući ulogama u Antonionijevim filmovima. Njegov alter ego u radikalnom kvartetu eksperimentalnih narativa koji istražuju egzistencijalno otuđenje.
Ko je sve bila Monika?
Začudna, nedokučiva, zatvorena za većinu sveta. Nesigurna u svoj izgled kao svaka mlada glumica, do momenta kad priroda karaktera pobedi. Duhovita i snalažljiva u svakom razgovoru na koji pristane.
Opet, ko je Monika bila u periodu dok je dolazila na Sardiniju, o čemu je razmišljala dok je na radiju išla neka Minina šansona o prolaznosti?
Ostao je neki petparački roman na stolu u dnevnoj sobi, uzimam ga i odlazim na krovnu terasu i gledam negde daleko dokle pogled može da stigne…
Možda je momenat da zažmurim i zaboravim sve što znam o njoj. Možda treba da je sačuvam kakva jeste, kao da sam je poznavala i kao da smo zajedno sedele na ovoj terasi pričajući o smislu ćuteći…
