Oduvek sam volela da telefoniram.
Pronalaziš broj, pa ga izabereš na brojčaniku (tastaturi), onda ide ona kratka tišina i bum.
Zvoni.
Čekaš da se javi.
Slušaš kako će taj neko da se javi.
Čuješ šumove okolo, možeš da prepoznaš mesto odakle se taj neko javlja.
I kako diše.
Preko telefona lako možeš da čuješ koliko je neko prisutan.
Zainteresovan.
Kako je ustao tog dana…
Ljudi često imaju problem da pozovu nepoznate ljude. Da im se predstave i kažu zašto zovu. Ljudi inače imaju problem da kažu šta žele, a kamoli od nekog drugog. Stide se, plaše se neuspeha.
Meni je to kao neka igra. Zoveš, ispričaš priču i slušaš reakciju. Ako lepo krene, samo se odvozaš do kraja.
Kad sam bila mala, toliko sam volela da telefoniram da sam imala neku vrstu zavisnosti. Često sam sanjala kako mi je telefon vezan za nogu pa ne mogu da hodam.
Ako bi ponovo vratili stare telefone sa brojčanicima, mnogo bi se više zaista slušalo i razgovaralo. Usporiš. Sedneš. Razmisliš. Pozoveš i razgovaraš.
Danas sam baš u vremeplovu.
Setila sam se kako sam kad sam bila mala bila angažovana od nekoliko članova moje porodice da telefoniram umesto njih. Čak sam se i lažno predstavljala.
Kad telefonirate za drugog, niko ne zna ko ste, ni kako izgledate.
Imala sam 13 godina i zvala sam poznatog košarkaša koji se u tom trenutku nalazio na svojoj svadbi. Hotel Esplanada u Zagrebu je zauvek ostao mesto tog razgovora.
Ja sam na Slaviji, pljušti kiša, telefonska govornica je u mraku, kao i moja sestra koja stoji ispred jer ne može da sluša moje blamaže.
Ubacujem kovanice i slušam kako ih aparat ubrzano guta.
Izvinite da li možete da pozovete mladoženju?
Sačekajte… (s druge strane se čuje muzika i svadbena histerija)
Halo?
Zdravo, ovde Nataša
Bok Nataša, pa otkud ti baš sada?
Htela sam da ti čestitam i poželim srećan brak… (ubacujem još kovanica i čujem kako ih aparat proguta sve odjednom)
Hvala ti, kaže pijani mladoženja, al znaš ono, popravni ispit uvek postoji.
Nastavak pročitajte u nekom sledećem izdanju vremeplova, a do tada, jurim na zoom call.
