Taksista nas je ostavio na adresi van grada u blizini Cap Spartel, mada je delovao kao da ni sam nije siguran gde smo. Idemo da upoznamo Abdelghani Bouzian-a, multimedijalnog umetnika iz Tanžira koji pravi džinovske skulpture od materijala koje pronalazi na otpadu.
Dočekao nas je na kapiji, nasmejan i zadovoljan. Ovo je njegov raj. Otvara kapiju tzv. pedagoške farme, uzgajališta, zoo vrta, voćnjaka, školskih klupa i naravno, umetničkih i zanatskih radionica.
Abdelghani je direktor neprofitnog udruženja Darna. Oni vode računa o ugroženoj deci iz Tanžira. Imaju časove iz raznih predmeta, ali pre svega, uče o prirodi, poljoprivredi, uzgajanju biljaka, životinja… Imaju kreativne radionice, uče da šiju, prave predmete od keramike, maske za pozorišne predstave, muzičke performanse itd.
“U grčkoj mitologiji Tanžir je opisan kao mitski Eden, a sada smo primorani da emigriramo. Ovde deca nemaju materijalne stvari, ali imaju bogat život, ljubav svojih roditelja i lepu zemlju. Nažalost, nemaju nikakvu budućnost osim nesigurnih poslova gde mogu vrlo malo da zarade. Zato svi žele da pređu na drugu stranu”.
Nikada nisam bila na sličnom mestu. S jedne strane krave i konji pronaze najbolje mesto za dremku ispod hibiskusa, prepunog crvenog lišća. S druge strane, nojevi koji nas pozdravljaju dok ulazimo u zanatske radionice gde Abdelhari pravi predimenzionirane pozorišne lutke ili skulpture od recikliranih materijala. Ponosan je što sve pravi sam svojim rukama.
Čuje se dečija graja iz jedne učionice. Spremaju predstavu.
Udruženje Darna (“naša kuća”) je pronašlo pravu meru kreativnosti u edukaciji. Ovde deca uče i zabavljaju se, otkrivaju nove svetove svaki dan. Vode računa o životinjama, uče da prave sir i razne proizvode koje uspeju i da prodaju turistima kojima je ovo mesto atrakcija, a za njih je otvoreno jednom nedeljno.
Popili smo čaj od mente sa dosta meda. Pomislila sam kako ovaj čovek svojim životom i radom doprinosi nešto što je daleko važnije od bilo koje karijere umetnika u Zapadnoj Evropi koji juri galeriste i čezne da ima samostalnu izložbu.
On svaki dan izlaže, njegovi radovi su svuda po farmi. “Žena koja leti” od metala izložena je na ulasku u farmu, u radionici je konjić od 2 metra od recikliranog materijala, koji pokreće noge kao Pinokio. Tu je i crveni čovečuljak na ulasku u kafe, dugačak i grandiozan, a opet nežan i zagledan u daljinu.
Najviše mi se dopao autobus – biblioteka. Abdelghani je negde pronašao stari autobus, dopremio ga na farmu i adaptirao. To je danas prostor u kom deca čitaju, slušaju muziku, istražuju, spremaju se za časove.
Ispred farme, na ulazu je takodje uspeo da uglavi prednji deo nekog kombija u drvo, kao i da napravi kućicu na drvetu kako bi deca odatle imala drugačiju perspektivu za rad. Pipi Duga Čarapa bi obožavala ovo mesto.
“Imamo kristalno more i duboko nebo. Svetlost koja nas preplavljuje je početak svih stvari, prva energija koja je bila izvor života. A kada padne noć, od mirisa jasmina se osećate pospano i opijeno i mislite da hodate kroz nejasnu večnost”.
Hvala Abdelghani, hvala što deci ulepšavaš život, i nama si.
