U Blok 45 sam prvi put otišla u srednjoj školi. Mislila sam da sam se izgubila, otišla u drugi grad.
I onda, druga dimenzija.
Tišina, senke i šum lišća iz visoke šume. I one zgrade pored Save, što izgledaju kao vikendice, sa žutim, plavim, štrafticama i raznim suknjicama – tendama. Mediteranski šmek na Savi. Stanari imaju garaže koje često pretvore u auto radionice. Druže se, svi voze bicikle i trče po još kolača kod Džoa. E tu sam prvi put došla, kod moje Tine, Džoove ćerke.
Ko je ikada došao u Blok 45, sigurno je prošao pored Džoove poslastičarnice, ali i probao njihove kolače i torte.
Ukus detinjstva. Sećanje na trenutke kad gledate kako baka pravi tortu sa 10 jaja i 2 kg oraha.
U sladoled se stavlja pravo voće. U vanilice pravi džem od kajsija. Sve je pravo.
Fotografije na zidu. Džo na putovanjima, snimanju filmova, mala Tina sa tatom. Velika Tina sa njenom decom.
Mesto okupljanja, uvek ispred poslastičarnice. Tina nam upakuje malo kolača i odemo na Savu. Tamo svaki put kažemo da nam je mnogo lepo i da je život u Bloku 45 nešto posebno.
U povratku nikad ne znam gde sam parkirala kola, jer su sve zgrade iste i parkirališta i dečji tereni ispred ili iza…Brojevi zgrada se čudno nižu, pa stanari u ulazu 102 nikad ne znaju gde je broj 104.
Onda ponovo sedneš kod Tine na kafu, pa polako padne i noć i krenu komarci.
