Slučajni susreti u Jurjevskoj

Stigla sam u Zagreb, već je pala noć i krivudave strme ulice me vode u deo grada koji nikada ranije nisam videla. Ovo je brdo iznad gornjeg grada, visoko, mirno i setno kao u sred nekog austrougarskog sela, pomalo zaboravljenog.

Nema nikog na ulici, dugačka senka me vodi ka mestu gde ću prenoćiti. Magla je.

Ulazim u kuću, čuje se graja i društvo nešto slavi, rekla bih. Prepoznala sam Arsena Dedića, koji je videvši me sa koferom ustao od stola i ponudio mi pomoć. “Došla si u našu kuću, sada moraš s nama da večeraš, ali i da slušaš žalopojke siromašnih studenata muzičara”.

Za stolom sam saznala da sam u čuvenoj Jurjevskoj ulici i da je to ulica umetnika. Nema ko tu sve nije živeo i stvarao. “Evo, tu, 2 kuće od nas je živeo Antun Gustav Matoš, a prekoputa Ivan Mažuranić, malo niže naučnik Bošnjaković, glumica i književnica Božena Begović, pa ovamo Šenoa i Lisinski. Previše ih je na tako malom mestu. Ima nečega u ovoj Jurjevskoj, sve sami skladatelji života, potpisali se svojim rečima i glazbom pa nam ostavili da je dešifrujemo”.

“Evo ja sam tu malo više, u studentskom domu otpočeo moj zagrebački život. Svega je tu bilo (Jurjevska ulica se spominje više puta u pesmama u zbirki “Brod u boci”).

Uz Arsena su za stolom njegovi prijatelji Leonard Cohen i Jaques Brel. Pričaju na raznim jezicima, buka je i ništa ih ne razumem. Posmatram im grimase i tikove, kako povlače dim sinhrono sa ispijanjem nekog nerazgovetnog pića iz kristalne čaše, pa zapisuju stihove na salveti. Arsen ih prati na klaviru. Slika je u bluru, crno bela, iskrzana.

Počinje sneg da veje, kroz prozore se naziru krovovi i katedrala.

Arsen voli da priča o prošlosti i ljudima koji su je obeležili. Obraća im se kao da su prisutni. Recituje njihove stihove, imitira glasove, ponekad i ustane od stola kako bi nam pokazao nečiji hod ili gestikulaciju.

“Tu kod nas ponekad svrati i Ivan Meštrovic, par ulica ispod mu je atelje. Moraš doći ponovo, pozvaćemo Miroslava i Belu Krležu pa ćeš biti svedok kako nastaje najbolja glazba”.

Posle toga više ništa nisam zapamtila, bilo mi je previše. Gledala sam u Zagreb i svetla u daljini i razmišljala kako bi bilo lepo ostati tu celu zimu i obići sve te kuće u kojima živi burna književna i muzička prošlost Zagreba.

Probudila sam se u sobi koja je dobila ime po Kontesi Klotildi. Na svim portretima izgleda tužno i setno, melanholično. Kažu da je bila kao princeza u zlatnom kavezu (A.G. Matoš se seća kako je izgledala njena pojava na šetalištu u Štrosmajerovoj ulici).

Vreme je da napustim ovo mesto, ali još uvek ne mogu da otvorim oči. Plašim se da će nestati slike i glasovi onih ljudi od sinoć. Možda je ipak vreme da se suočim sa kalendarom.

Zahvaljujem se koncept hotelu, jedinom na gornjem gradu, boutique hotelu HOH.
Jurjevska je dobila mesto okupljanja svih ovih posebnih istorijskih ličnosti koji su radili i živeli na gornjem gradu i bili komšiluk dostojan najmaštovijih priča vaših budućih gostiju.

Linkovi:

Likovi i događaji u ovoj priči su delimično izmišljeni. Bilo kakva prividna sličnost sa stvarnim osobama ili događajima je bila namera autora, ali može biti i slučajnost ili rezultat Vaše vlastite uznemirene mašte.

Podeli sa prijateljima
Nataša Nikodijević Savin
Nataša

Producentkinja (po zvanju i DNK zapisu).
Kreativna liderka u poslu.
Preduzetnica. Umetnica. Kustos i narator.
Multitasking talent. Improvizatorka. Pronalazač.
Kolekcionar.

@natasa_nick
@myjourney.rs

guest

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.

1 Comment
Најстарије
Најновије Највише гласова
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре
Lale Markovic
Lale Markovic
4 месеци пре

Bravo 👏👏👏, nakon što sam pročitao poželeo sam da sledeći put kad dodjem u ZG odsednem u Jurjevskoj. Hvala 🙏

Povežimo se na Instagramu

Kolačići nam pomažu da obezbedimo najbolje iskustvo na našem web sajtu. Korišćenjem našeg sajta saglasni ste sa upotrebom kolačića.