I evo me napokon na Tinosu. Znala sam da ću ovde doći još pre leta i to od kad mi je Diane Alexandre u Atini pričala o njenom iskustvu sa Tinosa, neobičnim selima u brdima, promenljivom pejzažu, vetru i kapelicama na svakom brdu koje kao da izlaze iz stene.
Senja i ja lutamo po Tinosu, uglavnom uzbrdo. Naš mali Fiat 500 i njegov otvoren krov koji nam romantično podiže kosu, ali i unosi vrelinu u glavu, odbija saradnju i nikako da ga razumemo, njegovu nemoć da se kreće brzinom kojom bi mi htele.
Čini mi se da je ovde i nebo drugačije, spojeno sa ostrvima preko puta, Mikonosom, Androsom i Sirosom. Ovde vetar dominira skoro cele godine, more se uzdiže i pravi neobičan veo na nebu. Dok jurimo po ostrvu od sela do sela, osećamo miris žalfije i divljeg origana, a svaki čas proveravamo jedna drugu da li smo osetile i kanabis ili je to ipak grmlje neke drvenaste biljke.
