Priča je sa posebnim žarom napisana za letnji dvobroj magazina Plezir.
Radujem se povratku na Vis. Cele godine putujem, istražujem, učim, dišem s novim saputnicima zajedničke strasti, delimo šarene pejzaže gde god da smo.
A onda dodje leto. Tu mnogima sve počinje, a meni se završava. Ja se vraćam kući, spustim kofer i odmah odem na moj mali mol da zagnjurim u moje parče mora. Taj dugi pozdrav i zahvalnost na susretu koji mi sve žice namesti kao štimer na klaviru…
Na Visu pričam malo i tiho. Skoro da se ne čujem, neki šapat izlazi iz mene nevoljno kao da ga mrzi i radje bi da ostane unutra.
Kuća, dvorište, mol sa istrošenim ležaljkama, zrikavci moji dragi i knjige koje uvek nosim sa sobom. Ili ukratko, kuća – plaža – kuća.
A ja sam bila jedna od onih koji su govorili da ne bi mogli tako da letuju, da je to previše dosadno. Dosada me je mučila na mnogim mestima, nisam imala mira nigde.
Iako ne volim rituale i radnje koje se ponavljaju, na Visu ipak postoji neki sled dogadjaja u kom uživam. Znam koji je dan po rasporedu kada radi biblioteka u gradu. Pre podne volim rano da odem na rivu i posmatram skipere kako čiste palube ili slušam lokalce kako bučno razgovaraju dok čekaju u redu ispred koče koja prodaje srdele ulovljene te noći…Onda ide onaj deo dana kada se dugo ne radi ništa, samo plivaš i ležiš na suncu da se osušiš, pa onda bežiš u hlad i čitaš knjige dok te dremka ne uhvati. Popodne ponoviš sve to isto, samo sa malo više žara, preplivavajući na drugu stranu obale i tražeći motar po pećinama. Zalazak sunca na najzapadnijoj tački na ostrvu gde ti se čini da si mu najbliži…i gledaš kako crveno prelazi u roze pa ponovo u plavo, teget i napokon crno.
Na Visu još uvek možete da vidite lokalce kako čekaju ispred Tiska dnevnu štampu koja stiže jutarnjom Jadrolinijom… Ima u tome neke posebne draži, u vreme previše prebrzih informacija, zar ne?
A kad sam kod biblioteke, knjiga i dnevne štampe kao delova vremeplova koji se nikada neće ugasiti, setila sam se knjige Žoze Saramaga u kojoj glavni junak radi u opštini, birokratski posao prikazan skoro kao kod Kafke. Radnja se nemilosrdno ponavlja, jer on je činovnik i voli da je sve uredno završeno i posloženo. Dok ne naidje na fasciklu u kojoj su dokumenta neke žene, koji ga toliko zainteresuju da mu se život vrtoglavo promeni…
Moja putovanja često imaju taj unutrašnji scenario: otkrivanje i upoznavanje sebe i ljudi u kojima se ogledamo. Tako sam upoznala Senka Karuza, pisca i vlasnika male konobe u uvali Mala Travna na Visu. Prepoznavanje je bilo toliko snažno, da sam jedva čekala da pobegnem na plažu, legnem u hamuk u gustoj šumi i krenem sa Senkom u obilazak ostrva. On ne piše o Visu, nego o bilo kom ostrvu i dobrovoljnoj izolaciji koja podrazumeva stalnu čežnju za drugačijim životom.
Drugačiji život za mene je baš na Visu. Tamo negde u brdima iznad Komiže Goran Bogdan i Srećko Horvat zidaju Školu autonomije svojim (golim) rukama. Školu budućnosti, samoodrživu i autonomnu gde će se održavati radionice, predavanja, eksperimentisati, čitati poezija i praktikovati neizbežne radne akcije. Došao je na feštu povodom otvaranja škole i Tonko Božanić Pepe, Kalafot iz Komiže. Pepe voli da piše i recituje pesme na starom komiškom jeziku. Ništa reči ne razumete, a njega sve razumete, po intonaciji, melodiji, ludilu i ljubavi prema Komiži i moru. Sutradan sam na rivi sedela sa Lordanom Zafranovićem koji je došao na Festival 35mm. I on je s nostalgijom pričao o Visu i kako je prvi put u životu tamo bio još kao beba, kada ga je majka u kolevci donela, pa ga slučajno ispustila izlazeći s broda.
Pričama kraja nema. Leto je sporo, vreme se vuče kao fjaka u Dalmaciji, a opet, u meni se širi neka slatko slana radost zbog svih ljudi koje srećem i priča koje sada ponekad volim i s vama da podelim.
Za kraj, evo, opisaću vam i poslednju sliku sa ostrva. U onom tužnom trenutku kada se na rano jutarnjem trajektu opraštamo od Visa polovinom septembra i kada se meša jeza od vetra i jutarnje hladnoće sa emocijama koje vuku nazad u slike koje burno lupaju unutra, ja ugledam čoveka na palubi koji izgleda kao Senko Karuza, sa naslovne strane jedne njegove knjige.
Ajme, kakav završetak! Pa da li je on to zaista došao da se zajedno i fizički oprostimo od ovog leta. Naravno da je to bio moj Senko. Prekinula sam ga u meditaciji, dok je tražio nešto u dalekoj tački na crnom horizontu. Kratko sam mu ispričala koje sam njegove priče tog leta čitala i gde su me sve odvele…i da sam čekala redovno da se otvori biblioteka tražeći sve njegove pesme i priče i romane. Široki osmeh i dugački uzdah, skoro kao odjavna špica. Vidimo se uskoro, dragi Senko.
Dnevnik
Napisao sam mnogo dnevnika u svome životu.
Mnoge sam spalio uglavnom pijan i bijesan i jadan
Jer ništa u njima nije se poklapalo sa istinom.
Samo neko cmizdrenje nad životom i svime što mi se nije dogodilo.
Mrzio sam svijet u njima a sebi sam se obraćao kao najvećem bijedniku nedostojnom da korača ovim svijetom.
I tako to.
Najviše me nervirala potajna nada da će to jednom netko pročitati,
ali odmah zatim jeza da bi taj isti mogao steći krivu sliku o meni.
Pogotovo nakon moje smrti.
Tko sam? − pitao sam se u njima i bavio se izmišljotinama.
Sada žalim. Nestao je svijet koji sam izmišljao.
Priča je sa posebnim žarom napisana za letnji dvobroj magazina Plezir.
Strana: 54
